Tehnologije livenja su proizvodne tehnologije kojima se delovi formiraju tako što se rastopljeni metal uliva u kalup u kojem se hladi i očvršćava. Praktično se ne može zamisliti metalni deo koji u nekoj fazi njegove proizvodnje nije bio odlivak.

Ove tehnologije omogućavaju formiranje delova različitih veličina, veoma kompleksne geometrije, kojima je potrebna minimalna dodatna obrada (skidanjem materijala) da bi postigli konačan oblik proizvoda. Tehnologije livenja u savremenoj metaloprerađivačkoj industiji imaju veliku prednost jer se njihovom primenom prilazi konačnom obliku proizvoda, nastaje mala količina otpadnog materijala čime se štede resursi poput materijala i energije.

Zadatak inženjera proizvodnog mašinstva u livnicama je da za traženi komad izvrše izbor adekvatnog postupka livenja, da projektuju i vode proces od pripreme svih materijala, preko topljenja livene legure do izrade kalupa, ulivanja rastopljenog metala i na kraju kontrole gotovih odlivaka. Iako se ubrajaju u jedne od najstarijih tehnologija oblikovanja primenom novih materijala i različitih proizvodnih tehnika ove tehnologije su u zadnjih 30-ak godina znatno unapređene.

Tehnologija plastičnog deformisanja se koristi za izradu polufabrikata i gotovih delova od metalnih materijala različitog oblika, dimenzija i kvaliteta površine. Proces deformisanja se izvodi delovanjem spoljašnjeg opterećenja (mašina + alat) na radni komad što za posledicu ima njegovu promenu oblika.

Plastično deformisanje se može koristiti kako za pojedinačnu i maloserijsku, tako i u slučaju velikoserijske i masovne proizvodnje. Ova tehnologija nema ograničenja ni po pitanju dimenzija gotovog proizvoda – delovi dobijeni mikrodeformisanjem se uveliko koriste u elektronskoj industriji i medicini, dok se delovi za brodsku, avionsku i za građevinsku industriju tradicionalno proizvode tehnologijom plastičnog deformisanja.

Glavne karakteristike ove tehnologije su relativno brza i jednostavna izrada delova, visok stepen iskorišćenja materijala, visoke mehaničke karakteristike dobijenih delova kao i visoka tačnost i kvalitet površina delova. Uspešno projektovanje proizvoda ovom tehnologijom od inženjera zahteva poznavanje tehnologije, mašina i alata kao i CAD i softvera za simulacije procesa defomisanja.

Zavarivanje je tehnologija dobijanja nerazdvojivih spojeva uspostavljanjem međuatomnih veza. Postoji zavarivanje topljenjem ili pritiskom, pri čemu uz povišenu temperaturu ispod tačke topljenja deluje i relativno visok pritisak. Savremeni postupci zavarivanja se izvode sa dodatnim materijalom ili bez njega.

Danas je tehnologija zavarivanja apsolutno dominantan način spajanja materijala, daleko češće primenjivan u odnosu na vijčanu ili zakovanu vezu. Osnovne prednosti zavarivanja su uštede u masi, znatno brže izvođenje, veća čvrstoća spoja, dužeg je radnog veka i povoljnije aerodinamike i pogodnijeg estetskog izgleda.

Zavarivanje se primenjuje u praktično svim preduzećima koje se bave metaloprerađivačkom industrijom: oprema pod pritiskom, mašinogradnja, građevinarstvo, brodogradnja i gde je potrebno održavanje mašina i uređaja (hemijska, farmaceutska, prehrambena industrija i dr. Srodni postupci zavarivanju, koji su razvijeni na osnovu postupaka zavarivanja su takođe nezamenljivi i veoma rasprostranjeni u različitim granama industrije: tvrdo i meko lemljenje (tamo gde nije moguće zavarivanje), lepljenje, navarivanje i metalizacija (namenjeno za ojačavanje ili revitalizaciju pohabanih elemenata) i elektrolučno, gasno i plazma rezanje, kao priprema mašinskih elemenata za zavarivanje.

Za uspešnu integraciju inženjera u proizvodni proces ili proces održavanja, potrebno je poznavati postupke zavarivanja, metalurgiju zavarenih spojeva, proračun parametara zavarivanja, postupke kontrole i ispitivanja zavarenih spojeva i zavarljivost različitih materijala, kao što su metali i legure na bazi železa i obojenih metala, polimera i verovatno najteži zadatak – zavarivanje raznorodnih materijala.

Nekonvencionalni postupci obrade su razvijeni za izradu delova komplikovanih oblika od materijala sa specifičnim osobinama koje nije moguće izraditi konvencionalnim tehnologijama (rezanjem i/ili oblikovanjem). Ovi postupci se prvenstveno koriste pri obradi teškoobradljivih materijala i specifičnih proizvodnih operacija, ali i pri obradi delova složenog geometrijskog oblika visoke tačnosti mera i kvaliteta obrađene površine.

Nekonvencionalni postupci koji se danas najviše primenjuju u industrijskoj praksi su: obrada abrazivnim mlazom, obrada vodenim mlazom, ultrazvučna obrada, elektroerozivna obrada, obrada elektronskim snopom, laserska obrada, obrada plazmom, hemijska obrada i elektrohemijska obrada.

U poređenju sa nekonvencionalnim postupcima obrade konvencionalni postupci obrade rezanjem danas imaju širu primenu s obzirom da se primenjuju i razvijaju u znatno dužem vremenskom periodu. Međutim, primena nekonvencionalnih postupaka obrade rapidno raste, jer se neprestano usavršavaju postojeći i razvijaju novi procesi obrade.